Skulptura

Osim što su isticali delove arhitekture jasnim bojama (Grci su bojili i svoje skulpture), smeštali su i brojne reljefe i skulpture, a vremenom je ukrašavanje bilo sve bogatije. Timpanon je deo trouglastog dela hrama iznad arhitrava na pročelju plastikom. Već u najtarijim koji je potpuno ispunjen zabatnim trouglovima pojedinačne skulpture se slažu jedna uz drugu tako da stvaraju jedinstvenu priču, a svaka skulptura je oblikovana u položaju koji odgovara mestu u kojem će biti smeštena.

U arhajsko doba egipatska umetnost vrši direktan uticaj na skulpturu Grčke: ruke priljubljene uz telo, stilizovane frizure, pripijena odjeća istaknuta plitkim reljefom. Zbog straha skulptora da ne polome kamen, plitko klesane skulpture su izgledale izrazito ukočeno. Ali, za razliku od Egipćana, Grci tela svojih „božanstava“ ne stilizuju, i što stvarnije žele prikazati ljudske mišiće i kosti. Napredak postižu i odvažnim šupljinama između udova – na egipatskim figurama nikad nema šupljina.

Karakteristične skulpture ovog razdoblja su kourosi i kore. Kouros je prototip nagog mladića u stojećem stavu potpuno ispruženih ruku i smatra se da predstavlja boga Apolona. Kora je ženski par kourosu, uvek mlada i obučena, u stojećem stavu i ponekad u ruci drži voće ili neki poklon. Zamišljeni su na granici, ni ljudi ni bogovi i verovatno je to ideja fizičkog savršenstva i životnosti. Usne su im razvučene u lažni osmeh (kriva linija usana, ali bez podizanja jagodica na obrazima) – tzv. arhajski osmeh.

Do druge polovine 5. veka p. n. e. grčki skulptori su uspeli postići savršeno majstorstvo u obradi kamena. Opšta težnja grčke skulpture bila je idealizacija koja je dostigla svoj vrhunac u klasično doba. Ta potpuna idealizacija dovela je do toga da su sve grčke skulpture visoke, vitke i savršeno proporcionalne.

Miron, Bacač diska- rimska kopija,Rim
Miron, Bacač diska- rimska kopija,Rim

Najznačajniji skulptor ovog doba je Poliklet koji je izradio brončanu skulpturu mladića s kopljem – Kopljonoša (Dorifora). Težina skulpture počiva na jednom stopalu dok drugo jedva dotiče tlo vrhovima prstiju. Taj stav je poznat pod nazivom kontraposto (prirodni stav na jednoj nozi koji uravnotežava mirovanje i pokret), bio veliki napredak u odnosu na skulpture kourosa iz arhajskog doba. Osim razmaknutih stopala figura ima različitu visinu kolena, bokova, poluprofil glave, anatomsku obradu tela i po prvi put u skulpturi – ruka slobodno visi. Tom skulpturom stvorio je vrstu uzora za grčku skulpturu (tzv. grčki kanon) koji je detaljno opisao u svojoj teorijskoj knjizi o umetnosti. Poliklet je smatrao da je ljepota razmerni odnos delova tela i tih delova prema celini. Taj savršeni odnos bio je u tome da se glava sadrži 7 puta u visini tela, visina je odgovarala 10 šaka, a stopalo je veličine 3 širine dlana … Poliklet je svojim skulpturama dao i osnove idealizacije portreta grčkih skulptura koje uvek imaju karakterističan grčki nos i blage linije usana.

U isto vreme kada Poliklet ustanovljava svoj kanon, u Atini nastaju prve skulpture u slobodnom pokretu. Takav je Brončani Posejdon koji baca koplje (nepoznatog autora) i Mironov Diskobolos (Bacač diska) nastao nekoliko godina posle. Diskobolos je uzoran primer „odlučujućeg trenutka“, tj. kratkog zastoja između snažnog zamaha koji ruku s diskom dovodi u najviši položaj i pokreta kojim će ga naglo ispustiti i baciti u daljinu. Autor je uspeo da zgusne niz kretanja u jedinstvenu pozu koja je najkarakterističnija u složenoj radnji bacanja diska.

Posejdon oko 450. p. n. e. Atena
Posejdon oko 450. p. n. e. Atena

Bitna karakteristika grčke umetnosti je veza arhitekture i skulpture. Osim reljefa koji su se nalazili na frizu, najdominantnije su bile skulpture u timpanonu koje su, iako rađene kao slobodno stojeće figure, shvaćene za gledanje samo s prednje strane. Još jedna otežavajuća stvar bio je oblik niskog trougla, što je dovelo da figure s leve i desne strane budu oblikovane u brojnim, pa i nezgodnim, pozama. Veliko priznanje zaslužuju grčki skulptori koji su vešto izbegli velike razlike u proporcijama figura tako šta su im prirodno oblikovali poze – od stojeće u sredini, preko klečećih, do ležećih u uglovima timpanona. Tako je ostvarena neponovljiva ravnoteža arhitekture i skulpture.

Fidija -detalj iz Partenona, London
Fidija -detalj iz Partenona, London

Najveštiji u svladavanju ograničenja arhitekture bio je Fidija koji je uradio svu dekoraciju za Partenon između 440. -437. p. n. e. Skulpture zabata su uglavnom propale, a predstavljale su različita božanstva u prirodnom sedećem ili polu ležećem položaju koji posmatraju rođenje Atine iz Zevsove glave. Ispred hrama stajala je kolosalna brončana figura naoružane Atine, a unutar hrama dvanaest metarska kultna skulptura Atene Parthenos od zlata (legenda kaže 1000 kg) i slonovaće pretrpan figuralnim ukrasima. Fidijin Partenonski friz (reljefni deo) dug je 160 m i prikazivao je povorku u čast boginje Atene. Radilo se o povorci figura u tri plana, čime se poništila površina pozadine; likovi se nižu u talasastoj kompoziciji, i svi su individualni.

Praksitel, Hermes i dečak, Olimpija
Praksitel, Hermes i dečak, Olimpija

 

Apolon Belvederski Vatikan

Doba velike skulpture i finog kamena koji je karakteristična Fidijina umetnost završilo se oko 410. p. n. e. Tada nastupa vreme recesije i kopiranja do pojave posljednjeg velikog kipara klasike –Praksitela, i njegovog „lepog stila“ (oko 395.-326. p. n. e. ). Praksitel je potpuno usavršio položaj tela u „S“ liniji. Njegova skulptura Hermesa stoji prirodno opuštena bez odeće kao i skulptura Knidžanske Afrodite koja se smatra simbolom savršenstva ženskog tela (prva naga skulptura žene). U Praksitelovom duhu je i Apolon Belvederski (nepoznatog autora), poznat samo iz rimskih kopija, koji ostvaruje savršenu ravnotežu pokreta i odvažnog držanja. Skulptura je visoka preko 2 m, jedva dodiruje tlo, a u rukama su mu luk (simbol strelca) i maslinova grana (simbol plemenitog sunčevog vladara). Pronađen u 15. veku. bio je uzor neoklasicizmau 19. veku.

Helenistička skulptura se prepoznaje, bilo po slojevitoj i nepreglednoj kompoziciji, bilo po pokretu koji je jako naglašen, ili po dubokoj obradi površine kojom se dobiva veliki kontrast osvetljenih delova i senki što pojačava nemir sadržan u skulpturi i uzbuđenje koje prenosi na posmatrača.

Nike sa Samotrake 190. p. n. e. Luvr Pariz
Lisip Apoksiomen 320. p. n. e.Vatikan
Lisip Apoksiomen 320. p. n. e.Vatikan

Lisip je posljednji veliki skulptor grčke umetnosti. Radio je još za Aleksandra i delovao je na najvećem području na kojemu je ikad delovao jedan antički skulptor – od Peloponeza, Makedonije do Akarnanije. Okružen brojnim sinovima i učenicima svuda je nametnuo svoj izraz. Koristio je Polikletov kanon, Praksitelov stav kontraposto i S” liniju, ali se oslanjao i na prirodu i tako izradio elemente realizma. Zalagao se za slobodu umetnika i njegovog izraza, protiv slepog oponašanja starih kanona.

Njegova poznata skulptura Strugač (Apoksiomen) veliki je korak u osvajanju prostora jer atleta ruke drži potpuno ispružene ispred tela. U to vreme pojaviti će se i prvi skulpturalni portreti koji više ne teže idealizmu, već krajnjoj karakterizaciji.

Odmah nakon Lisipove smrti njegovi sledbenici otvaraju školu na Rodosu gde teže nadmašiti svog učitelja, ako ne veštinom, onda veličinom. Haret iz Linda stvara brončanu skulpturu Kolosa na ulazu u pristanište, visoku 32 m – još jedno svetsko čudo.

Tim umetnicima odgovaralo je utrkivanje novih kraljevstava u Anadoliji i Egiptu koje će imati monumentalniji spomenik. Takav je i Zevsov žrtvenik u Pergamu, podignut u slavu zajedničke pobede Pergama, Rimljana i Rodosa nad sirijskim vladarom Antiohom III (189.-182. p. n. e.). Celi hram je pobeda skulpture nad arhitekturom. Građevina je podređena skulpturalnim ukrasima slobodnih skulptura dotad neviđene pokretljivosti i reljefa dramatičnih situacija borbe bogova igiganata.

U čast ove pobede podignuto je najveće i najuspješnije delo ovog doba — Nika sa Samotrake ili Pobeda. Skulptura je prvobitno stajala na ostrvu Samotraci i to na postolju izvedenom u obliku brodskog pramca. Boginja je prikazana s krilima koje drži potpuno raširenim iza njenog tela tako da izgleda kao da u njih duva vetar, ima i izrazito složeno rađenu draperiju koja nam izgleda jako tanka da otkriva delove tela ispod nje.

Laokonova grupa 1. vek p. n. e.Vatikan
Laokonova grupa 1. vek p. n. e.Vatikan

Jedna od retkih kasnih primera skulpture u grupi je Laokonova grupa koja predstavlja trojanskog sveštenika Laokona i njegova dva sina u trenutku dok se bore s Posejdonovom morskom zmijom. Mada neverovatnog majstorstva izrade, kompozicija ove slobodno stojeće grupe je piramidalna i napravljena za gledanje samo od napred. Takav način izvođenja skulpture je u skladu s novim helenističkim interesovanjem za pojedinačno, trenutno i specifičan pokret, i za naraciju koja se vrlo često vezuje za groteskno, ružno itd. Zbog takvog odnosa prema umetnosti istoričari govore o dekadentnom propadanju grčke umetnosti, dok „pravi naslednici“ grčke kulture koji je nastavljaju širiti i bogatiti u tradiciji najboljih klasičnih dela- postaju Rimljani.

Advertisements

Dobro došli!

%d bloggers like this: